Планина Венчац са својим побрђем спада међу најстарија и најзначајнија виногорја Балкана, где се винова лоза гајила од памтивека. Повољњи микроклиматски услови, специфичан састав земљишта, географски положај и велики број сунчаних дана у току вегетативног периода стварали су идеалне услове за узгој винове лозе која даје грожђе од кога се праве квалитетна вина препознатљивог укуса. Све је то утицало да узгој винове лозе и производња вина буде једна од најстаријих делатности људи који су живели на овом простору.
А традиција је дуга и богата.
На Венчацу је још у римско доба постојао град-утврђење. За његово становништво вино је било омиљено пиће према коме су се Римљани односили са посебним поштовањем. На његовим падинама, окружен виноградима и воћњацима, столовао је и последњи српски деспот Павле Бакић на чијем двору су служена вина посебног квалитета.
Бројни називи населља и топонима, опстали до данашњег дана, указују на традицију и везаност становништва за гајење грожђа и производњу вина. На то указују и бројне легенде, предања и обичаји. Гајење грожђа и производња вина били су овде, од вајкада, више од привредне делатности којим су стварани услови за преживљавање иопстанак. Тако је остало до данашњих дана.
Опустели средином 15. века, након распада српске средњовековне државе венчачки виногради ће забележити златни период у првој половини 20. века, захваљујући Венчачкој виноградарској задрузи. Под Венчацем је 1903. године основана, у то време прва и највећа винарска задруга на Балкану и једна од најмодернијих у Европи, а у селима око Венчаца није се могло наћи сеоско домаћинство које није имало свој виноград.
На жалост, венчачки виногради и виноградарство у венчачком крају били су жртва разних друштвених превирања и политичких одлука погубних по развој виноградарства, винарства, трагичне национализације до несхватљиве одлуке надлежног министарства да га избрише са винске карте Србије.
Брисање или административно укидање Венчачког виногорја, учињено из било ког разлога или било чијом вољом, неприхватљиво је, јер се тиме брише део дуге и богате историје, оргиналност и самосвојност, вековна традиција. Тиме се на неразуман начин, вољом оних који треба да подстичу развој српског виноградарства, запоставља богом дани предео за узгој винове лозе, маргинализују напори бројних виноградара и воћара да овај крај поново учине познатим и чувеним по грожђу и добром вину.